D Snorgen је био Методист пастор преко тридесет година. Пре неколико година у њему је почело да расте сазнање да већина оних који себе називају Хришћанима, има неко сазнање о историји Цркве, али се према том наслеђу односе игнорантно. Ово може бити објашњено целокупним приступом хришћанству које се састоји у наглашеној слободи свакога да до веровања дође путем властитог тумачења Библије. Христова порука одсечена од свог извора постаје тиме све више нејасна и недефинисана.

Јеванђелистички Протестант који одлучи да проучава историју Цркве, мора да превазиђе одређене предрасуде и потешкоће. Овај текст је сведочанство једног таквог случаја, са суоченим тешкоћама и закључцима који ће сами за себе све да кажу. Написао га је наведени протестантски пастор као помоћ у формулисању властитих закључака и као публикацију за чланове његове деноминације.

У десетом поглављу Дела Апостолских, налазимо детаље везане за капетана (центуриона) Корнилија, Римљанина који је живео у Кесарији, административном средишту Јудеје. Био је “побожан и богобојазан са цијелијем домом својијем, који даваше милостињу многијем људима и мољаше се Богу без престанка” (Дела 10,2). Имао је обичај да пости све до деветог часа (20:30). Због свега овога, заслужио је награду, и Св. Павле пише у својој посланици Римљанима: “А слава и част и мир свакоме који чини добро, а најприје Јеврејину и Грку; јер Бог не гледа ко је ко” (Рим. 2,10-11). Врлина има велику вредност, без обзира ко је поседовао. Међутим, врлине саме себи нису довољне, без вере у Христа и Његову Цркву. Пре сусрета са Апостолом Петром, Корнилијева вера није била потпуна. Бог, увидевши његову марљивост у ономе што је познавао, и знајући како ће са вољом да приступи Истини, побринуо се да упозна Христа на чудан начин. Постећи до деветог часа, и када је био у молитви, анђео му се указао рекавши да су му услишене молитве и милостиње његове беху поменуте пред Богом. Упути га да се посаветује са Апостолом Петром шта му је даље чинити. У исто време, Петру је Свети Дух наредио да се придружи гласницима које је Корнилије послао. На тако чудан и невероватан начин је Апостол Петар дошао код Корнилија, који је послушавши шта је Апостол имао да проповеди, истог момента поверовао и крстио се. Свети Јован Златоусти је написао коментар за овај догађај: “... ако Он није превидео Етиопљане, лопове, блуднице, чак и више пажње посветио њима него ли онима који су били исправни, онда Он не може превидети ни мудре. Праведност Корнилијеву Бог није превидео, него га је припремио да прими јеванђеље и да се придружи Цркви. И то је било испуњење и награда за његову праведност.

Само зато што нас је Господ у својој благодати и милости пронашао где јесмо и прилагодио се нашим специфичним и религиозним околностима, то не значи да је напустио свој оригинални план. Истина се налази у Цркви, и они који желе да суделују у Истини, морају се приклонити Цркви. Ако је Бог могао на тако чудан начин да обезбеди просветлење и спасење Корнилијево, који је био незнабожац, колико ће онда бити спреман да уради за оне који су у потрази за Њим а налазе се у протестантским деноминацијама.

Колико би Православни требали бити марљиви, који су наследили “праведну вјеру која је једанпут дана светима” (Јуда 1,3), примљену од самих Апостола, сачувану и Божјој Цркви све до данашњих дана у облику Светог Предања. И како би требали да се радујемо што је Reverend D Snorgen смогао снаге да потражи Истину, и тако стигао до Православне Цркве.

Пре неколико година, један од четири Snorgen-ова сина се замонашио у манастиру Преображења Господњег, под именом Филарет. У годинама после тога, остала три Филаретова брата су такође прешла у Православље. Најстарији брат Andrew, такође бивши пастор Методиста, заједно са супругом и двоје деце, живи у Wntworth-u, New Hampshire, USA и одлазе у цркву Dormition of the Theodokos, Concord, New Hampshire. Други брат, John, са породицом живи у Washington-у, и одлазе у цркву Saint Cosmas of Aitolia, Riverdale, Maryland. Трећи брат Constantine, живи у Brookline, Massachusetts, и похађа службе у цркви Saint Anna, Roslindale, где је уједно и члан црквеног хора.

D Snorgen је поднео оставку на положај пастора и преселио се у Concord, New Hampshire, где су постали чланови исте цркве где и њихов син. “На путу сам кући, у Православну Цркву, и чак и за мене самог, то звучи невероватно. Оно где сам био, никако не подржава ово где сада идем. И ево ме, Каризмата, Протестант који је верно служио Господа преко тридесет година као Методоста – пастор, желим да постанем Православни. Има ли то смисла? Има и те како, поготово када се успе разумети функција Светог Предања ране Цркве.”

Предање представља најтежу препреку са којом сваки Протестант мора да се суочи, и да је превазиђе у потрази за историјски установљеном и аутентичном вером. И уколико је моје искуство типично, једном када се почне разумевати Предање онако како је разумевано и изражавано у раној Цркви, тада Предање - као баријера, постаје заправо Предање - као водич, на путу ка Православљу.

 

 

Значај и Функција Светог Предања

 

 

Georges Florovsky, један од највећих теолога и писаца нашег века, изјавио је да он не жели да се изолује у век у коме живи. Ова мисао је управо контрадикторна ономе што већина Протестаната раде са собом. Игноришу историју и наслеђе, и тако су сами себе одсекли од хришћанских духовних корена – изоловали су себе у век у коме живе. Понеки Протестант још и зна да су постојали Свети Оци Цркве, али потпуно игнорише шта су они рекли. Седам Васељенских Сабора исто говоре много, њихове одлуке, дефиниције и упуства су управо осигурале и очувале Цркву онаквом каква је данас, али се и то исто тако игнорише.

Другим речима казано, Протестанти не користе предности сазнања о томе шта је рана Црква била, урадила или рекла. Они не надграђују Цркву која је испуњена Духом Светим, која је грађена вером и брањена брижно од наших духовних Светих Отаца. Живимо и радимо као да Црква није постојала све док се ми нисмо појавили, или да је историјска Црква неважна и беспотребна. За многе, изгледа као да је Црква престала да постоји са задњим поглављем Дела Апостолских, и није се поново појавила све до шеснаестог века, са Реформацијом, а за мањину, чак ни до двадесетог века.

Сви Протестанти су се једноставно “одсекли” од Светог Предања, и управо то је створило стање анемије и драстично деформисало саму концепцију деноминација. Када су неки од мојих пријатеља говорили: “Желео бих када бисмо били као рана Црква.”, бојао сам се да нису били свесни о чему су причали и да би се противили ако би се стварно и кренуло у смеру рестаурисања исте. Свето Предање је кључна веза за разумевање прошлости и повезивање са раном Црквом. Није могуће личити на рану Цркву без Светог Предања. Управо оно је то које постаје везивно ткиво садашњице са прошлости, и води нас у свет Духа Светога који никада није у супротности сам са собом.

За многе, термин Предање има негативно значење. Мисле да је реч о људским творевинама и правилима, застарелим, неважећим, формалим, идејама које су идеалне за музеј. Свето Предање говори о ограничењима која би угрозила протестантску “слободу да осети свеж дах” Духа Светога. Најгора претпоставка за коју знам је да Свето Предње говори о стварима које је сам Исус Христ осудио. Људи често погресно изједначавају Христово осуђивање јудејског предања, са Црквеним Светим Предањем, које нам открива суштину јеванђеља.

Често узимамо Предање само као нешто што нам је уручено, а из прошлости је. Предање је много више од тога. Свето Предање је вера коју је Исус Христ предао Апостолима, и која је још од тог времена, са једне на другу генерацију, преношена у самој Цркви. То су учења и праксе које су издржале све тестове у дугом периоду хришћанства до данашњих дана.

Свето Предање је пре свега ствар разумевања, начин на који прихватамо и живимо у вери. Важност овог јединства је јасно показана у Светом Писму. Свети Апостол Павле проповеда Коринћанима: “Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви једно говорите, и да не буду међу вама распре, него да будете утврђени у једном разуму и у једној мисли.” (1 Кор. 1,10). Он инсистира да све вође цркви (епископи): “држе вјерне ријечи по науци, да буде кадар и свјетовати са здравом науком, и покарати оне који се противе.” (Тит. 1,9). Молитва Исуса Христа Богу Оцу описана у (Јн. 17), је у ствари молитва о јединству у коме сви следбеници Христови треба да се обоже Истином (17). Његово обећање да ће бити са онима који се окупљају Њему у спомен је проречена кроз речи: “ако се два од вас сложе на земљи…” (Мт. 18,19). А да не спомињемо јасно изречене речи о јединству у (Ефе. 4,5).

Још за времена Исуса Христа, тело Истине се почело градити, а кроз интерпретацију свих догађаја и првих вођа Цркве – Апостола, оно је настављено да би на крају као целина било наслеђено и предано на чување раној Цркви и Светим Оцима. Тако Свети Апостол Павле каже: “Тако дакле, браћо, стојте и држите уредбе којима се научисте или ријечју или из посланице наше.” (2 Сол. 2,15). Исто тако Коринћанима: “Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите и држите заповијести као што вам предадох.” (1 Кор 11,2).

 

 

Ум Цркве

 

 

Позивање на Свето Предање је исто што и позивање на ум Цркве. Оно је начин на који Црква размишља. У четвртом веку после Христа, грчки отац Атанасије поручује епископу Цркве : “Држимо се Светог Предања, проповести и вере ове саборне Цркве онако како је било на самим почецима, коју нам Господ остави, Апостоли проповедише, а Свети Оци сачуваше. То је оно на чему је саздана Црква”.

Хвала богу да Црква има свој ум и да је он је здрав, опстаје и није заборављен. Не можемо више бити љуљани и заношени сваким ветром науке, у лажи човечијој, путем преваре. (Ефе 4,14). Повремено, понеко тврди како је рана Црква убрзо после Христа сренула са пута Истине. Међутим, овакве тврдње су у потпуној супротности са чињеничним стањем свести коју је рана Црква одржавала. Ако су икада постојали фундаменталисти, у најбољем смислу речи (да су се противили било каквим променама), они су живели у оним раним временима после Христа. У односима према јеретицима, ти браниоци вере су се увек позивали на Свето Предање чувано у Цркви, вере која јој је поверена. Тврдња да је још рана Црква скренула са пута је управо супротно од оног сто се дешавало. Тако је сведочанство првобитне Истине остало забележено и осигурано, а саборна и Православна Црква се развила и одбранила.

Свети Иринеј (130-215 АД) пише о Светом Поликарпу: “Поликарп није био поучен само од Апостола и постао верник са многима који су видели Христа, него је био учен и од Апостола у Азији, постављеног епископа цркве у Смирни, којега сам и сам срео у својој младости. Живео је дуго и већ као старац, величанствено подносио мучеништво, отишао из овог живота, увек проповедајући оно што је научио и од Апостола, и од Цркве а што је било Истина.”

Свети Иринеј даље изјављује да је истинска вера “сачувана у Цркви од Апостолских дана, после наслеђена од презвитера.” Ово је сведочанство о Цркви која чува исту ону веру која јој је усмено предана од Апостола. Осликавајући ум Цркве, можемо рећи да Православна Црква одржава доктрине Господње онакве какве јесу, чува их и брани од неистине не додајући ништа, али и не одузимајући ништа.

Позивајући се на Свето Предање је позивање на ум Цркве, и то је она жива веза са пуноћом Православне вере. Оно представља живот Цркве преношен са места на место, са генерације на генерацију, инспирисан и вођен од Духа Светога. Свето Предање које представља глас саме Цркве, представља и глас Духа Светога који живи и обитава у Цркви.

 

 

Црква је Апостолска

 

 

Наше даље разумевње Светог Предања је поспешено када схватимо да је рана Црква била Апостолска. Апостоли и Свети Оци су радили заједно, бавећи се теологијом и проповедајући веру. Они су је сачували вођени Духом Светим. Дела Апостолска започињу са Светим Апостолом Луком који подсећа читаоце да у његовом претходно написаном јеванђељу, он је написао све што је Исус започео (Дела 1,1). Имплицитно је рекао да је Господ наставио своју мисију и учења и после свог вазнесења. И то је у директној вези са обећањем које је дао својим уценицима: “А кад дође он, Дух Истине, упутиће вас на сваку Истину…” (Јован 16,13). Црква верује да је главни доказ о наставку рада Духа Светога управо показано кроз рад и живот Светих Отаца ране Цркве.

Ум Цркве и прихватање Светоотачког Светог Предања су синоними. Јеретици су у историји били осуђивани од Цркве јер су одбацивали Свето Предање. Они су били иноватори, њихово размишљање је било у супротности са Светим Предањем које је Дух Свети открио и Апостолима и Светим Оцима. Један монах који је живео у 18. веку је у свом писму пријатељу рекао:

“Молим се за тебе свим срцем својим да имаднеш пуну веру у Свете Оце, у учења која су нам предали јер се она у потпуности слажу са Светим Писмом, и са мишљењима целе Свете Цркве, јер је исти и једини Свети Дух кроз све њих говорио.”

 

 

Свето Писмо и Свето Предање

 

 

Без икакве сумње, највећи проблем за протестантско разумевање Светог Предања је однос Светог Предања и Светог Писма. Протестанти стваљају Свето Писмо изнад свега, па и саме Цркве. Испада да је Црква направљена због Светог Писма, а не схватају да је у суштини, Свето Писмо направљено за Цркву. Прва ствар коју морамо да схватимо је чињеница да Библија и Свето Предање нису два различита изражавања хришћанске вере. Свето Предање је извор за Свето Писмо. Вера нам је предана у облику проповести, усменим путем и то је оно што се назива Свето Предање. У принципу, Свето Предање је вера која је изражена кроз Свето Писмо.

Поруке Христове нам нису дате написане мастилом на папиру. Божје речи су прво нашле своје уточиште у људским душама. Његове речи су се урезивале у душе путем Духа Светога, а не путем писама. Христове поруке су се прво преносиле усмено, пре него што су коначно записане (Лк 1,1-4). У раној Цркви, Божје реци су почињале да добијају специфичне форме, и Свето Предање се почело развијати под утицајем и вођством Духа Светога. Апостоли и њихови ученици су подучили и основали помесне цркве у целом Медитерану и оставили им усмено предање (Дела 2,42; 2 Сол. 2,15; 3,6, итд.).

Неки ће можда да кажу: “Није ли предање измакло контроли и удаљило се од Библије?” Истина је да су неке доктрине попримиле свој облик, а тек су наслућене или слабо објашњене у Библији. Истина је да облици слављења Бога и Црквена служба попримају облике који нису до детаља објашњени у Библији. Међутим, када се погледају списи Светих Отаца Цркве, они су увек у њима наглашавали да сви ти детаљи имају Апостолско порекло. Свети Василије је о томе писао као о “неписаним Светим Тајнама Цркве”. Он је још рекао да је “Свето Предање примљено путем Апостолског Предања које су они предали као Свете Тајне, и обоје, и Свето Предање и Свето Писмо, имају исту побожност.”

Да ли Црква треба да буде онда идентична са Апостолском Црквом? Црква се у Делима Апостолским појављује као једноставна. Можемо рећи да је то идентично поређењу своје слике као одрасле особе, са својом сликом која је направљена у детињству. Постоји сличност, али нешто би било јако погрешно да је особа којим случајем остала непромењена од детињства.

Семе иако мало, садржава у себи цело дрво. Када семе почне да расте, дешавају се промене. Али, идентитет и континуитет са семеном није никада изгубљен. Тако је и са Црквом. Оно што осигурава идентитет и континуитет у Цркви је Дух Свети и Свето Предање.

Свето Предање није никада било додатак на Свето Писмо. Оно је одувек представљало начин изражавања вере и основу за правилно разумевање Светог Писма. Можемо се изразити и на други начин. Свето Предање је Свето Писмо разјашњено и разумето на прави начин.

 

 

Како Разумети Свето Писмо На Прави Начин

 

 

Важно је схватити да је Црква постојала пре него је Нови Завет написан. Мало по мало, јеванђеља и посланице су се појављивале. Ако се узме у обзир колико мало тих нових књига је постојало у оно време, и да је поред аутентичних књига било и оних које су биле написане у име Апостола, а од разних јеретика, постаје јасно колика је била важност Светог Предања у очувању истинске хришћанске вере. Важност се даље распознаје преко чињенице да све до петог века није успостављен канон Новог Завета и тек тада су јасно разграничене књиге Апостолског порекла од осталих написаних у њихово име. Црква је била управо та која је користећи Свето Предање препознала књиге које су написане а инспирисане Божјим Откровењем.

Баш као што је Црква дефинисала садржај Библије, иста та Црква је и непремостива на путу ка истинском разумевању Светог Писма. Ово не значи да не требамо да читамо Библију сами за себе, и на тај начин чути Бога како нам говори док читамо. То само значи да сва појашњења о значењу Светог Писма треба тражити под окриљем Цркве. Суд о значењу појединих поглавља или стихова никада не треба да буде индивидуални суд, него треба да је суд у хармонији са умом Цркве за који смо већ рекли да је Свето Предање.

Самим тим смо изрекли нешто што је у тоталној супротности са оним сто већина Протестаната мисли и верује данас. У данашње време су се Протестанти поклонили култу гордог индивидуализма. “Ја могу да верујем у шта год ја хоћу”, или “Нико мени неће рећи у шта да верујем изузев Светог Духа”, су најчешћи поклици који се могу чути од Протестаната. “Ми слободно тумачимо Христова учења на основу личних укуса, а вођени искључиво личним афинитетима.” Баш као што је и Georges Florovsky рекао: “У опасности смо да изгубимо јединство Бога у процесу непрестаног новог разумевања које се понавља са сваким новим верником.” Можемо да проповедамо спас у Христу, али то је “спас” у егоцентричној изолацији од Цркве. Као што се може приметити, Протестанти су у протествовању против Папе, промовисали сами себе, и сваки индивидуално, на исти ниво тог “непогрешивог” Папе. Властито мишљење влада.

Хришћанска порука постаје све више нејасна и постаје само још једно учење у серији учења која су се појавила пре. И све то због тога што се без Цркве отварају могућности за небројена и међусобно контрадикторна разумевања Светог Писма. Зато, вера у Христа постаје чиста и јасна само ако понизно приступимо Божјем телу – Цркви која је чувар те једне вере, и само тада ћемо бити чисти од самодовољности и самовољних мишљења и властитих судова.

Потребна нам је Библија, Свето Предање, Црква. George Cronk је у својој књизи рекао: “Пошто је Свето Писмо дато у контексту Светог Предања, мора исто тако бити читано и интерпретирано, и разумевено унутар тог истог контекста. А као што је Свето Предање комплетан живот и искуство Цркве, произилази да је Црква једини ауторитет за правилно разумевање Библије. Христ је оснивач и глава Цркве, а Црква је тело Христово (Ефе 4,1-16; 5,21-33). То значи да Христ живи у њој, инспирише је, и води уз помоћ Духа Светога. Христ унутар Цркве а и кроз Цркву обзбеђује правилно разумевање Библије и осталих питања Светог Предања. Само унутар живућег Светог Предања уз помоћ Духа Светога може се правило разумети Свето Писмо.

 

 

Откровење Садржано У Светом Предању

 

 

Све што смо до сада рекли у вези Светог Предања је везано за релацију према Светом Писму и самој Цркви. Међутим, не можемо се само на томе задржати. Критично питање које треба размотрити јесте шта Свето Предање садржи. Када почнемо да развијамо поштовање према Светом Предању, ово постаје чак и више важно. За типичног Протестанта, овде почињу страховања и искуства која ће пољуљати сва дотадашња сазнања. Мораће да поновно размисле о појединим стиховима Библије, преиспитају нека дугогодишња веровања, и разумевање духовног живота.

Нажалост, нећемо моћи до у детаље да се бавимо Светим Предањем јер би то био превелик пројекат. Како сам лагано почињао да стичем поверење у Свето Предање, открио сам три специфичне области размишљања које не само да су ме зачудиле, него и ставиле под знак питања моја дотадашња веровања, и даље ме упутиле у Православље. Те три области су: Ранохришћанско схватање Епископата, Крштења и Евхаристије. Поделимо оно што сам ја пронашао у ове три области и упоредимо их са оним како их Протестанти данас схватају у односу на Православну Цркву.

 

 

Улога и Место Епископа

 

 

Многи људи данас су привучени црквама које занемарују формалности у корист спонтаности и једнакости. У ствари, они имају потпуно погрешно виђење организације ране Цркве. Клемент, Епископ Рима који је живео крајем првог века (споменут у Библији као директни ученик Св. Павла) нам говори о животу и хијерархији Цркве, као и о разним регулативама везаним за изглед хришћанске службе Господње: “Господ је наредио да се служба Господња обавља са великом пажњом и у одређено време, а не у било које време и нерегуларно… Високим свештеницима (епископима) су поверене одређене службе, свештеницима (презвитерима) је одређено њихово место, а левитима (ђаконима) њихова служба.”

Поред тога, ту су и текстови које је написао Св. Игњатије. Он је био постављен за Епископа Антиохије око 69. године А.Д. Он је био један од директних ученика Апостола (Св. Јована). Самим тим, заслужује посебну пажњу и његове текстове не смемо тек тако игнорисати и занемарити. Оно што налазимо у његовим текстовима је наглашавање јединства и покоравање Црквеном ауторитету представљеном у првом реду у лику епископа. Он каже да без епископа нема ни Цркве, нема ни крштења, ни Евхаристије, да епископ председава на заједничкој служби, да презвитери свршавају службу и раде како им епископ одреди. Али ево његовог текста, па сами прочитајте: “Саветујем вам, увек се понашајте Богоугодно, са председавајућим епископом као Божјим слугом, презвитерима као слугама Апостола, и са ђаконима којима је поверено да служе, и тако ништа да не радите без епископа и презвитера. И немојте да мислите да је вредно награде било шта што урадите на своју руку, него се окупљајте на заједничку молитву, један ум, једну наду, са љубављу и радошћу. Када се приклоните епископу, то је као да се приклањате Христу, и тада се види да не живите као обични људи, него по вољи Исуса Христа. На исти начин, нека свако има поштовања према ђаконима јер су они слуге Исуса Христа, а и они сами морају да поштују епископа као Божјег изасланика, и презвитера као изасланика Апостола, и без њих нема Цркве.”

Морамо да имамо на уму да су у та рана времена, постојале само по једна црква у свакој комуни. Хришћани те комуне су сви долазили на једно место на службу, којој је председавао епоскоп. Али, како је број Хришћана растао, и када је окупљање на једном месту постало немогуће, настала је мрежа парохија. Презвитерима је тада поверено свршавање Светих Тајни, а путем Хиротоније, односно рукоположења презвитера, задржана је неопходна веза са епископом који обезбеђује Црквено јединство.

Свети Иринеј је још један од епископа и Светих Отаца ране Цркве, и рођен је око 130. А.Д. Његови текстови против јеретика говоре да је истина коју су покушали да наруше, заправо истина сачувана у Цркви путем Епископског-Апостолског Прејемства. Сам Св. Иринеј каже: “Ми можемо да набројимо све оне који су били постављени за епископе у Црквама од стране Апостола и њиховох наследника све до данашњих дана.”

Он тада даје листу епископа, користећи Цркву у Риму као пример. Након тога он каже: “Благословени Апостоли, након што су успоставили и изградили Цркву, поставили су Лин-а за епископа (Св. Павле спомиње Лин-а у 2 Тим. 4,21). Њега је после наследио Анаклије, а после њега Клемент, трећи по реду од Апостола. Он не само да је видео Свете Апостоле, него је и учио од њих, слушао њихове проповести својим ушима, и гледао службе Господње својим очима.”

Након листања још неколико наследника епископата у Риму, Свети Иринеј закључује: “… а сада је Елетрије епископ, дванаести после Апостола. На овај начин, путем Апостолског Прејемства, Свето Предање у Цркви и проповести Истине су стигле и до наших дана.”

Црква је не само под утицајем Духа Светога, него се поред тога и развијала и у својој структури а све под јасно видљивим, препознатљивим и небески постављеним вођством.

Ово нам одговара на питање зашто Дела Апостолска дају толико славе самим Апостолима. Зашто су то уопште Дела Апостолска? Зашто то нису дела свих Богу верних људи? Одмах након смрти Јудине, Апостоли су имали обавезу да именују наследника. Морало их је бити дванаест. А онда је дошла Педесетница, и сви су се напунили Духом Светим. И тада се испунило Христово обећање: “А утјешитељ Дух свети, којега ће Отац послати у име моје, он ће вас научити свему и напоменуће вам све што вам рекох.” (Јн 14,26)

Шта је био резултат свега? Да ли је ово духовно пробуђивање произвело да је свако почео да ради шта је хтео? Да ли је свако основао своју властиту цркву? Нe ! И то је наглашено и у самим Делима: “И осташе једнако у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хљеба, и у молитвама.” (Дела 2,42). Црква је Света Тајна, људи су се приклањали Апостолима, а недуго после тога, налазили су уточиште, помоћ и духовно вођство у ликовима епископа, као јединим истинитим наследницима Апостола.

Протестанти, шта да урадимо са овим информацијама о раној Цркви? Да ли смемо игнорисати Апостолско Прејемство? Шта би ти Свети Оци ране Цркве мислили о вашем "слободним и независним" покретима? Да ли је ваше разумевање Цркве, њеног вођства, ауторитета, и функције у складу са интегритетом те ране Цркве?

 

 

Значај Крштења

 

 

Сва многобројна написанија првих дана хришћанства указују на необориву чињеницу да је рана Црква једна велика Божја Тајна како у телошком, тако и у практичном погледу. Две од свих Светих Тајни Божјих, поновно рађање из воде у Духу Светоме и ломљење хлеба нису биле само церемоније, него извор и испуна, само срце раног хришћанства.

 

Свето Писмо на многим местима помиње крштење и то као незаобилазни део спасења душе:

 

• Христов опис новог рађања из воде у Духу Светоме је још у раној Цркви значило Свету Тајну Крштења (Јн 3,5).
• Христово упуство ученицима да иду по свету и проповедају и крштавају (Мт 28,19)
• Св. Петар је на Педесетници рекао да је једини начин да се одрекну греха и крену у нови живот преко покајања и крштења (Дела 2,38)
• Ананије је познавао значај крштења и то је и показано када се обратио новом вернику Савлу (Дела 22,16)
• Говор Св. Павла Римљанима је имао за циљ да не забораве шта се десило на њиховом крштењу (Рим. 6,3-6)
• … итд. итд.

 

Има тих примера још много: (1 Кор. 6,11; 10,2; 12,13; Тит. 3,5; 1 Пет. 3,21; Јев. 10,32). Међутим, најјаснији од свих примера који говори о важности крштења и објашњава везу са спасењем је свакако (Мк 16,16).

Из свих наведених примера, јасно је да крштење није било нешто као што је накит који носимо како бисмо показали другима да га имамо. Крштење је један од критичних момената везан за наше спасење, и представља много више од доказа јавности да је неко Хришћанин. Крштење није само дело човека, него је и дело Бога. Овакво схватање и прилаз Светој Тајни крштења се налази свугде у текстовима Светих Отаца ране Цркве.

У тексту Светог Јустина Мученика, који је рођен пред крај првог века, Првој Апологији, која представља одбрану хришћанске вере и службе, говори се о троструком поливању водом у име Светог Тројства, са описом свих инструкција како за кандидата који се крштава, тако и за присутне а и саму Цркву. Он говори о крштењу као о “прању” и “освећењу”. Одакле сва ова упуства ? Сам Св. Јустин у свом тексту каже: “О овоме чину и разлозима смо научили од Апостола…”

Ова изјава је само још један од многих доказа о Светом Предању које су Апостоли пренели на Свете Оце ране Цркве. Документ познат под називом Пастир Хермаса је написан око 100. године А.Д., око 10 година након Апостола Јована. Пастир пише: “Морамо да се оперемо кроз воду, тако да можемо да поново оживимо, јер другачије не можемо ући у Царство Небеско, осим да се одрекнемо греха нашег претходног живота. Ти, који су претходно били мртви, примили су печат Божјег Сина, и ушли су у Царство Небеско. Јер је речено, пре него што примимо име Божјег Сина, ми смо мртви. Али, када примимо Његов печат, одлазимо из смрти у поновни живот.”

Свети Јован Златоусти је приметио да не-хришћани лове рибу тако што је ваде из воде напоље, док Хришћани лове рибу тако што је бацају у воду. У то рано време Црква није морала да објашњава верницима зашто је крштење неопходно. У то време је то било познато да онај који жели да следи Христа, мора прво да умре у старом животу и да се роди наново са Њиме и у Њему. Хришћански живот започиње са тим чином и разлика између форме и суштине је неважна апстракција.

Тешко је и заправо немогуће занемарити ова древна сведочанства. Једнако је тешко замислити да наглашеност крштења у Новом Завету може бити сведено на ниво јавне објаве која не представља ништа друго него ли дело људи, као што је то урађено у протестантизму.

 

 

Улога Евхаристије

 

 

Евхаристија је центар службе Господње у Цркви. То је Тајна над Тајнама Божјим, према чему све у Цркви води, и из чега све у Цркви произилази. Црква узима веома озбиљно Христове речи “ово је тело моје”, и “ово је крв моја” (Мт 26,26-27). Исто тако и у (Јн 6,51), (Јн 6,56).

Свети Јустин Мученик је писао (подсетимо се да је Св. Јустин био директни ученик Апостола): “И ову храну ми зовемо Евхарист, која није дозвољена онима који не верују у нашу проповест, и који нису опрани од својих греха прањем за њихов опрост и поновно оживели у Христу (крстили се), и који не живе онако како је Христ одредио. Јер ово није обичан хлеб и обично пиће, него на исти начин на који је Исус Христ Спаситељ који се оваплотио и пролио крв своју за наше спасење, и ми смо научени да хлеб и вино који су благословени молитвом Богу, благодаћу Његовом преображени су у тело и крв Христову. Јер су Апостоли у мемоарима својим, које зовемо јеванђеља, предали нама оно што су они примили од Христа. Да је Исус Христс узео хлеб, и када се захвалио рекао: ‘ово је тело моје, ово чините мени за спомен’, и исто тако узевши чашу и захваливши се рекао: ‘ово је крв моја’ и дао им да пију.”

Свети Игњатије, који је постављен за Епископа Антиохије 69. године А.Д., је о људима који нису поштовали упуства Апостола и Светих Отаца писао: “Они не проводе Евхаристију и не моле се јер не верују да је Евхарист истинско тело и крв насег Спаситеља Исуса Христа који нас је искупио од греха.” Свети Иринеј, који је рођен око 130. године А.Д., подржава ову изјаву писући: “Када се хлеб који је израстао из земље освети, онда он није висе обичан хлеб, него Евхарист, и састоји се од две приоде: земаљске и небеске.”

Николас Кабасилас који је живео у четрнаестом веку је прелепо објаснио Црквено схватање духовног ефекта Евхаристије: “О, чудо над чудима, када се Христов дух уједињује са нашим духом, Његова воља постаје наша, Његово тело постаје наше тело, Његова крв тече нашим венама. Благо нашем духу који је у поседу Његовог духа, нашој вољи која је вођена Његовом вољом, нашој глини (тело) када је запаљена Његовим пламеном !”

Ове речи нам говоре да Евхаристија мора бити правилно схваћена, мора јој се правилно приступити и мора се правилно свршити. Недавно је на часовима у школи које сам ја водио (аутор текста пре преласка у Православље), а на тему позиције Евхаристије у раној Цркви, један од студената схватајући да наша црква (протестантска) проводи Евхаристију једном месечно, питао зашто се то не ради чешће ? Мој одговор је био да ако бисмо то радили чешће, не бисмо били ниста ближи тој раној Цркви, јер смо изгубили духовни котекст који целу Евхаристију чини важном. За ту протестантску деноминацију, Евхаристија није представљала ништа друго доли пуко подсећање на Тајну Вечеру.

Рана Црква никада није тражила научно објашњење када и како се то хлеб и вино претварају у тело и крв Христову. Све што су они тада знали је да кроз Свету Тајну Евхаристије они узрастају у Христу кроз веру и да је то она духовна храна која нас одржава и обнавља. Православни никада нису покушавали да објасне стварност користећи Аристотелове категорије суштине и случајности, и да као што су то урадили Римокатолици, преображење објасне као “надоместу”.

Сврха Евхаристије не лежи у преображењу хлеба и вина, него у насем слављењу Бога Христа који је постао наша храна, наш живот, и наш Спаситељ. Зато у Православној Цркви “благодатни дарови” нису никада попримили облик специјалног поштовања и објекат теолошких проблема као што је: када, како и на који начин се промена десила. Евхаристија, а то значи “благодатни дар”, је Света Тајна која се не може открити и објаснити овоземаљским наукама. Она се открива једино кроз веру: “Ово је истинско тело Христово, ово је истинска крв његова.” То је почетак и крај свих објашњења и дефиниција. Ништа се није променило на “овом свету”. Тек када душа која је учествовала у Светој Литургији се приклони Његовој светлости, Његовом телу, Његовој крви, осећај пуноће нам каже да смо додринули неки “други свет”.

У протестантским круговима се често чује “то је само симбол”… Треба да се подсетимо да Христ није рекао да ће то да представља некакав симбол или да ће да представља Његово тело. Он је рекао: “Ово је моје тело”.

Свете Тајне, од којих су Крштење и Евхаристија само две, се не могу посматрати споља. Оне се морају посматрати изнутра, са духовне стране, а оно што је видљиво при њиховом свршавању је само репрезентација намењена да покушамо да разумемо нашим земаљским чулима. Материја није антитеза духу, него је место где дух живи, и намењено је да буде кућа Светоме Духу, баш као што је и Он сам био утеловљен. Света Тајна Инкарнације је управо та која је Бога Логоса оваплотила и направила Га да хода земљом међу људима.

Ове горе наведене тврдње су подржане и самим Христовим речима да учествујемо у Евхаристији Њему “у спомен” (Лк 22,19). Оригинална Грчка реч која је преведена овде “у спомен” је “анамнесис”. Пуно значење те Грчке речи се не може превести са једном речју. У принципу, она носи у себи следећа значења:

 

• бити онде
• учествовати
• приклонити се

 

Много више од значења појма “у спомен” који у принципу не иде даље од пуког подсећања на догађај у прошлости. Француски теолог Loius Bouyer у својој књизи Евхаристија каже: “Ни у ком случају то не значи наше враћање у прошлост и комеморацију, него објективну реалност предодређену да Христа представи у садашњости и присутног у том моменту.”

Тако да Евхаристија не представља свету драму, представу прошлих времена. То је лични сусрет са живим и васкрслим Христом. То је место где се срећемо са Христом у пуности, место где је Христ присутан, где се Он приказује (Лк 24,31).

Тако и један Православни свештеник пише својој парохији: “На Светој Литургији ми се не подсећамо само на догађај који се десио пре 2000 година. То је протестантска теологија. Нити ми понављамо нешто што не може бити поновљено, што се десило једном и заувек. То је Римокатоличка теологија. Ми смо тиме присутни стварном догађају који се десио било да је то васкрсење, педесетница или неки други догађај. Сви ти догађаји су нам на мистериозан али стваран начин представљени. Бог је изван времена и гледа на целу вечност истовремено. За Њега, страдање, васкрсење Христово су садашњост и Он сједињава нашу службу Господњу са догађајем ког се ми сећамо.”

 

 

Закључак

 

 

На крају овог текста, нека се Протестанти запитају: Шта да радимо са свим овим сведочанствима прошлости ? (Навели смо само три: Епископат, Крштење и Евхаристију) Ако поредимо нашу веру са овим сведочанствима ране цркве, можемо лако да видимо колико смо застранили и удаљили се од те оригиналне вере. Шта да радимо са нашом вером која није иста као та оригинална вера ?

Бог није напустио свој оригинални план, јер би то била велика контрадикција. Истина је само једна, и та Истина може се пронаћи само на једном месту, у живућем Светом Предању. Само јако и живуће Свето Предање могу нас сачувати од нагризајућих и деструктивних снага савременог живота, ефеката модерног плурализма, и гомиле различитих религијских мишљења.

Слушао сам Епископа Јефрема који је говорио о његовом искуству у разговору са разним људима који су оправдавали њихово не-Православно право на веру. Он каже да ти људи реченице углавном започињу са : “Ја верујем…”, “Ја осећам…”, “Ја мислим…”. И у том моменту Епископ Јефрем би рекао: “Чекај мало, то што било ја, било ти, или било ко други верује, мисли или осећа је неважно за овај разговор. Оно што јесте битно је шта је Црква одувек веровала, осећала и мислила. Црква је та која нас својим Светим Тајнама учи, и упућује на прави пут.”

Можемо ли одбацити сва ова сведочанства протеклих 2000 година? Можемо ли занемарити Свето Предање које нам је предано и сачувано у Цркви? Можемо ли одбацити сва та Божја блаженства која су нам остављена?